Ljubljana, 1967.

One su dve male prijateljice.
Hetti ima dvanaest godina, Daca sedam.
Obe su vižljaste, mršave brinete, isto ošišane — ravne, poluduge kose sa šiškama.

— Hoću istu frizuru kao Hetti.

Pet godina razlike vidi se po visini, ne i po bliskosti.
Nerazdvojne su — kao dve note koje uvek sviraju zajedno.
Upoznale su se preko svojih mama, na zajedničkim kafama, čas kod jedne, čas kod druge.
Od tada nijedna više nije umela da zamisli dan bez one druge.

Zajedno idu u školu.
Hetti u šesti, Daca u prvi razred.
Svi ih znaju.
Daca privlači pažnju, ali ne mari za to kako hoda.
Mnogi misle da su sestre, jer starija uvek pazi na mlađu, čak i odmore provodi s njom.

Put do škole i nazad, do njihovog solitera u Proletarskoj 2, ravan je i poznat.
Vodi niz ulicu punu starih, urednih kuća, pored male knjižare, tik uz prelaz pruge.
Rampa je bila tu — visoko podignuta kada je smelo da se pređe.
Daca tada uhvati Hetkinu ruku, osloni se na nju i zajedno, malo brže, prelaze preko pruge.
Još malo posle pruge, nalazi se njihova škola.
I tako svakog dana — dve male devojčice sa torbama na ramenima, istim putem idu u školu i vraćaju se kući.

Hetti ide i u muzičku školu. Klavir.
Prsti joj plešu po dirkama. Kažu da ima dar.
Kod kuće, u malom jednosobnom stanu u kojem žive njih četvoro, nema mesta ni za sto, a kamoli za klavir.

Ipak, svakog dana ona vežba.
Sa notnom sveskom pod rukom, prelazi ulicu i most preko Ljubljance.
Niz ulicu punu vrba, dugih grana koje dodiruju reku, kroz tišinu popodneva Hetti stiže do stare zgrade muzičke škole, sagrađene tridesetih godina.
Lepa zgrada visokih belih prozora odiše elegancijom.
Oguljeni zidovi fasade podsećaju na njeno trajanje.
Kao da šapuće svakom prolazniku:
„Uđi. Slušaj zvuke starih majstora koje moji đaci neumorno sviraju.“

U velikoj učionici čeka je koncertni klavir — sam, crn, sjajan, mirisan na vosak i vreme.
Vreme za vežbu.
Seda, primiče stoličicu bliže, otklapa crni poklopac, postavlja note i počinje da svira.
Sat vremena proleti kao minut.
I tako svakog dana, osim kada ima čas.

Zatvorila je note, spustila poklopac, pomilovala klavir i krenula istim putem kući.
Skakuće i lupka prstima — čas po sebi, čas po vazduhu.
Nastavlja da svira svoju muziku…

Uvek, baš uvek, na klupi ispred solitera čeka je Daca.
Umazana od igre po travi, „trči“ joj u susret.
Nedostajala joj je prijateljica.

— Opet taj tvoj klavir…
— Moram da vežbam, Daco. Sledeći put te vodim, samo moraš da se sakriješ. Profesorica je stroga, kazniće me ako te vidi.
— Biću dobra. Obećavam.

Sledeći put došao je već sutradan.
Krenule su ranije.
Daca hoda teže, ali radost je vodi uz njenu Hetti.
Idu polako — preko mosta, niz ulicu s vrbama.
Dve male siluete u zagrljaju.
Zagrljaj podrške i dečje odanosti.

U praznoj, velikoj učionici traže mesto da se Daca sakrije.
Nema ga.
Samo klavir. Sam.
Isti onaj od juče.
Star, ozbiljan, dostojanstven, kao da traži poštovanje.
Ko zna koliko dečjih ruku pamti na svojim dirkama.

— Brzo, naići će neko… — šapće Hetti.

Daca se brzo uvlači ispod klavira.
Savija kolena, sklupča se i pomera telo u senku.
Miris starog drveta i metala. Parket je hladan — nije strašno.
Savija glavu da ne udari o donju ploču klavira.
Obgrlila je kolena. Ućutala se.
Obećala je da će biti dobra.

Gleda oko sebe.
Vidi tri vitke noge klavira i Hetkine noge u belim dokolenicama i cipelama s kaišićem.
Prsti joj dodiruju papučice — jedna, pa druga.
Ton. Tišina. Ton.
Daca gleda, ne trepće.
Oseća ponos što je tu, skrivena pod gospodinom Klavirom.

Kroz njeno malo, zgrčeno telo prolazi ta divna muzika — kao da svaka nota nju dodiruje.
Radost u čučnju.
Htela bi da kaže:
„Tu sam. Sviraj, Hetti.“
Ćuti, da je ne ometa.

Čuje Hetkino disanje.
Čuje kako se papučica blago vraća na mesto.
„Hetti zna da svira baš lepo — samo rukama i nogama. I ja bih volela tako…“
Znala je da ne može.
Nije bila tužna.
Samo je želela da bude kao Hetti.

Ona je jedina publika. Skrivena.
Samo mala pijanistkinja zna za nju — i svira baš za nju.

Kada se vežba završila, Hetti se sagnula, pogledala ispod klavira i nasmejala se.
Daca je i dalje čučala.

— Tu sam, čekam te… — rekla je, široko se osmehujući.
— Izađi, idemo. Gotovo je za danas.

Pruža ruku, pomaže da izađe.
Poravnava joj šarenu letnju haljinicu — posebno obučenu za ovaj „događaj“.
Poljubi je u obraz, i uzima za ruku.

— Ponovićemo opet, — vragolasto kaže.
— Sutra? — pita Daca, s osmehom i sjajem u oku.

Smeh.
Dve male siluete, zagrljene u letnjim haljinama, vraćaju se kući uz muziku sopstvenog smeha.
Vrbe njišu svoje grane nad svetlucavom Ljubljancom.
One polako koračaju preko mosta, ne mareći za radoznale poglede prolaznika.

U njihovom smehu čula se muzika sreće.
Ljubav bez reči.
Odanost.
Za ceo život.