Kada mi kažu “Svaka tebi čast, ja to ne bih mogla/izdržala/trpela…” Nikada se nisam osećala dobro posle takvih reči. Zašto? Zato što to za mene znači da sam ja opet drugačija, mimo sveta, da ja to moram a ne bih da ne moram, da sam prisiljena… Ko ne mora, taj neće i kaže “ja to ne bih…”. A opet, ljudi su čudo. Kada vam “odaju priznanje” i ne slute koliko su time objavili svoju ravnodušnost da se upuste u avanturu rešavanja svog problema kome se ne vidi kraj. Neko odustaje odmah “ja to ne bih…”, neko se umori od pokušaja  i preda se na tom putu do cilja, neko opet u toj avanturi vidi svrhu, nadu, lepotu doživljenog (i lepog i ružnog)… Šta to tera osobu da ide u svoju avanturu? Želja? Volja? Snaga? Ne znam… Rekla bih Ljubav. Zašto? Zar u ljubavi nema Želje, Volje, Snage? Naravno da ima. Ljubav je satkana i od Istrajnosti, Promišljanja, Odluka, Rizika. Možda ne izgleda uvek lepo, romantično, idilično, strasno, kako zamišljamo to osećanje pretočeno u ponašanje ljudi ali je sigurno postojano i utemeljeno u duši,  srcu, mozgu i telu. To pokreće na životne avanture, vodi ka cilju i nepogrešivo pokazuje pravac i način kako osvojiti cilj. Sve na tom putu je deo avanture i nosi svoju svrhu zašto je tu i zašto je važno da nam se desi. Eto… Vilma Rudolf (Wilma Glodean Rudolph) rođena je početkom drugog svetskog rata, u porodici sa 22 dece. Bila je 20to dete i bolovala je od dečje paralize. Naravno, u tolikoj porodici nije bila dete na koje je usmerena sva pažnja. Imala je sebe. Ljubav prema hodanju nadjačala je sve drugo u njoj. Odlučila je da se bavi sportom. Prohodala je u 12 godini. Prepreke nisu imale šansu. Rušila ih je, nije ih videla dok se ne pojave. Nije razmišljala o njima, nije ih bilo u njenim planovima. Samo neizmerna ljubav prema hodanju, pokretanju nogu. Počela je da se takmiči. Da ispituje sebe. Stigla  je do košarkaškog tima u srednjoj školi. Nastavila je, trčala je… Ređali su se uspesi – ljubav je trijumfovala. Olimpijade, medalje, postala je američka atletičarka, trostruka olimpijska pobednica.

• U 16 godini bila je član američke štafete na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine – bronzanu medalju.
• Olimpijske igre u Rimu 1960. godine, ženski sprint – 3 osvojene zlatne medalje, dve pojedinačno i jednu u štafeti.

Dobila je stipendiju, završila je fakultet. “Crna Gazela”. Dobila je decu… Umrla je 1994. godine pokazujući celom svetu moć prave ljubavi. Njena ljubav – njen hod. Šta je Vaša ljubav? Gde vas je odvela?