Upravo sam pojela jednu vanilicu. Dobro, de, još jeeeddddnnuuu…
Vanilice, vanilice, slatke, šećerom posute, vratiše me u… Pamtim…
Nekoliko decenija je iza mene, u ovom životu. Neću vam reći koliko, nebitno je ali u reč „nekoliko“ stane puno godina i decenija. Svašta su te moje decenije doživele, preživele, prošle.
Prvo sam bila Želja. Posle, preslatka beba. Divna. Radost. Smeh. Sreća. Ljubav. Onda, e onda…
Bolesna beba. Ne, nije bolesna bolesna. Zdrava je ali nešto nije u redu, bolesna nije.
Dobro. Beba sa oštećenjem. OK.
Ometeno dete.
Nenormalno dete.
Bangava, mutava, ćopava devojčica.
„Beži od nje“ učenica.
Invalid devojka.
Treskavac žena.
„Jao, jadna.“
Stigoh do „Žena sa smetnjama“, „Žena sa invaliditetom“…
E, pa, vala, ako je to sve, dosta je. I previše, ako se ja pitam.
Ko zna, možda se još neka etiketa pojavi jer za to se ja ne pitam.
I, šta hoću da Vam kažem?!
Ako ste do sada čitali, javila su Vam se neka osećanja. Pretpostavljam. Bez obzira, šta god sada osećate i mislite, reći ću Vama.
Ja jesam Različita od tipične osobe. Jesam Neobičnost. Jesam Iznenađujuća Pojava.
Ja delim sve što postoji na svetu sa Vama. Sve bitno za život na planeti, nebitno gde, ja delim sa Vama. Ja sam ISTA kao Vi. Ja nisam drugačija od Vas.
Ja sam živela i živim, kao Vi. Živela sam i živim između udara sreće/tuge, ljubavi/razočaranja, kulture/nekulture, vaspitanja/nevaspitanja, obrazovanosti/neobrazovanosti, naklonosti/sažaljenja… +/-
Reći ćete da svi u tome živimo. Tačno. Sa malim izuzetkom Udara na Različitost, Neobičnost, Iznenađenost, Netipičnost. Takvi, ciljani udari, ostavljaju tragove.
Puno i dugo pamtim, od najranijih dana u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu.
Pamtim prljavi, mokri školski sunđer na licu dok pijem vodu sa česme. To je uz smeh bio način da mi se kaže da se pomerim jer mora sunđer da se ispere pre početka časa. Pamtim guranje niz školske stepenice jer sporo hodam, držim se za gelender, a oni iza mene žure u dvorište na odmor. Pamtim…
…Pamtim svoje čučanje ispod koncertnog klavira u Hetkinoj muzičkoj školi, dok ona svira na času klavira…
…Pamtim čitanje u sobi, plivanje u moru, zagrljaje moje Hetti, smeh mog oca, crteže konja mog mlađeg brata…
…Pamtim divne torte i kolače moje majke, ručkove i druženja po rodbini…
…Pamtim diplome i radosti…
…Pamtim prve i potonje ljubavi, poljupce i dodire… raskide i tuge…
Da, da… rekoh Vam, puno toga pamtim… Svi ovi razmaci između redova Pamtim +/-…, puni su života, sećanja
Svako ima svoje Pamtim i postaje deo tuđeg Pamtim.
Jeste li sreli nekada DrugačijeISTU osobu, dete?
Ja, DrugačijeISTA, napisah ovaj tekst iz želje da utičem na Vas, čitaoče, da kada sretnete DrugačijeISTE, postanete + u Pamtim DrugačijeISTE.
Hoćete li?