Šarl de Gol bio je predsednik Francuske od 1959. do 1969. godine.
Ni javna uloga, ni istorijska veličina ne štite roditelja od ličnih borbi-nema izuzetaka. Priča Šarla de Gola i njegove ćerke Ane…

“Svojom smrću Šarl de Gol je 1970. godine, uputio tihi zahtev koji je mnoge iznenadio. Nije želeo veliku državnu sahranu u Parizu. Tražio je da bude sahranjen u malom selu Kolombe le De Egliz, pored svoje ćerke Ane. Za njega je to mesto počivališta bilo važnije od bilo kog spomenika. Umesto da krije svoju ćerku sa Daunovim sindromom, Predsednik Francuske ju je ponosno odgajio, i ona je postala srce njegovog života. Ta ljjubav je prkosila predrasudama i strahu.

Ana je rođena na Novu godinu 1928. godine, kao najmlađe od troje dece. Imala je Daunov sindrom, stanje koje je u to vreme bilo okruženo strahom i dezinformacijama. Lekari i društvo su često krivili roditelje i pozivali porodice da kriju takvu decu poput od javnosti. Za porodice moći i statusa, slanje u specijalne institucije za takvu decu se smatralo normalnim.

Šarl i njegova supruga Ivon su odbili. Odgajali su Anu kod kuće sa njenim bratom Filipom i sestrom Elizabet. Nije bilo tajni, nije bilo stida, nije bilo razdvajanja. Ona je jednostavno bila njihova ćerka.

Svetu je de Gol bio distanciran i nepopustljiv. Vođa oblikovan ratom, disciplinom i komandom. Ali u svom domu, Ana je otkrila stranu koju je malo ko ikada video. Sa njom se slobodno smejao. Pevao je pesme, pričao priče i igrao igre. Prijatelji su primetili da se čovek koji je retko pokazivao emocije potpuno omekšavao u njenom prisustvu. Zvao ju je „moja radost“. Ana nije tražila ništa od njega osim ljubavi, i u toj jednostavnosti je pronalazio mir. Nikada nije bila tretirana kao krhka ili inferiorna. Bila je potpuno poštovana, uvek uključena i voljena bezuslovno.

Ta ljubav se nije završila u porodici. Posle rata, Šarl i Ivon su osnovali Fondaciju Ana de Gol. Dvorac su pretvorili u dom za mlade žene sa intelektualnim invaliditetom, od kojih su mnoge bile napuštene. U vreme kada je podrška jedva postojala, izabrali su akciju umesto ćutanja.

Anin život je bio kratak. Umrla je od upale pluća 1948. godine u očevom naručju, odmah nakon što je napunila dvadeset godina. U svojoj tuzi, de Gol je šaputao da je sada kao i ostali, konačno slobodna od ograničenja koja joj je svet postavio.

Nakon Anine smrti, nosio je njenu fotografiju svuda. Verovao je da ga njeno prisustvo štiti, čak i tokom pokušaja atentata godinama kasnije. Bilo da je to bila vera ili sudbina, nikada nije sumnjao u Anin značaj u svom životu.

Šarl de Gol je pronašao svoj najdublji mir ne u vođstvu ili pobedi, već u ljubavi prema detetu koje svet nije razumeo. Njegova porodica je pokazala da dostojanstvo nije stvar sposobnosti. Radi se o tome koliko snažno biramo da brinemo.”

Izvor/autor: Peca Popović

https://www.facebook.com/peca.popovic.58

OSVRT IZ UGLA INKLUZIJE I OBRAZOVANJA

Priča o Šarl de Golu i njegovoj ćerki Ani kao reflektor osvetljava jednu od ključnih postulata inkluzivnog obrazovanja i savremene pedagogije: dostojanstvo deteta. Dostojanstvo svakog deteta je produkt i najsitnijeg  procesa stvaranja odnosa društva u kome dete živi, prema njemu, nezavisno od detetovih sposobnosti.

U vremenu kada su deca sa Daunovim sindromom sistematski skrivana, institucionalizovana i lišavana prava na porodični život, odluka porodice de Gol da Anu odgaja u okviru porodice, predstavlja delo  etičkog otpora tadašnjim društvenim normama i sistemu. To nije bila samo lična odluka, već jasan vrednosni stav – dete ne treba da se „prilagođava“ društvu da bi bilo voljeno i priznato.

Iz ugla savremene inkluzivne prakse, Ana nije bila „objekat brige“, već subjekt odnosa. Bila je uključena, poštovana i emocionalno ravnopravna članica porodice. Upravo taj aspekt – emocionalna uključenost i prihvatanje bez sažaljenja – danas prepoznajemo kao osnovu zdravog razvoja dece sa smetnjama i invaliditetom.

Posebno je važno naglasiti da se ova priča ne završava na nivou porodice. Osnivanje fondacije i konkretna podrška drugim mladim ženama sa intelektualnim invaliditetom pokazuju prelazak sa lične empatije na društvenu odgovornost. To je suština inkluzije: kada razumevanje preraste u delovanje.

Priča o ljubavi i dostojanstvu budi osećanja empatije i dirljivog snažnog divljenja postupanju porodice… i kroz dubinu vaspitanja Ane, poručuje:

• dete sa smetnjama nije „manje vredno biće“. Ono ima drugačiju poziciju i značaj u drštvu i sistemu koji često ne prihvata njegove potrebe (sistem ne podržava različitost već prosečnost) ;
• prava inkluzivnost počinje u porodici svih nas, potvrđuje se kroz institucije, obrazovanje i javne politike-sistem;
• ljubav bližnjih nije potpuna prema detetu sa smetnjama ako nije praćena njegovom/njenom vidljivošću, uključivanjem i konkretnom podrškom.

Na kraju, poruka teksta snažno korespondira sa savremenim principima inkluzivnog obrazovanja: dete ne treba menjati da bi pripadalo – sistem treba prilagoditi da bi dete moglo da uči, raste i bude prihvaćeno.

Danijela Vuković