Besplatno ću raditi sa roditeljima dece sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom jer znam kako im je.
Potrebno je samo da izaberu podršku koja im odgovara na sajtu uprkossmetnji.com i preko forme na stranici KONTAKT, zakažu termin. Podrške su dostupne kroz:
Hvala svima koji DONIRAJU sredstva da se nastavi moj besplatan rad sa roditeljima❤️.
Vaše ime ili naziv firme-logo, biće istaknuto na sajtu: DONATORI koji omogućavaju besplatan rad sa roditeljima dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Sve informacije se nalaze na sajtu.
HVALA ŠTO DELITE ovaj post da ga što više ljudi vidi i podrži podrške roditeljima.
"Dodatna obrazovna podrška (DOP) u redovnom vrtiću/školi za decu/učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom"
Prva u nizu online edukacija, održana je 22. avgusta 2024. godine. Interes za temu je bio veliki. Učestvovalo je 140 polaznika iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore.
Autorka edukacije, mr Danijela Vuković je zajedno sa koleginicom Zoricom Šćekić, održala edukaciju u trajanju od 120 minuta.
Izlaganje je pratila prezentacija, koju možete pogledti ovde.
Svi učesnici su dobili sertifikat.
Utisci polaznika
Hvala vam najlepše i na savršenom webinaru, a i na sertifikatu.
Srdačan pozdrav!
Marija G.
Možemo li dobiti prezentaciju Vašu? Hvala Vam. Bravo za edukaciju, jako korisna.
Naida Kolonic
Sve pohvale za predavače. Bile ste divne
Tatjana Stošić
Prevazišli ste očekivanja ! Svaka čast na predavanju ! 👍
Udruženje Razlikovnica
Svaka čast na predavanju. Odlični ste bili, sve pohvale. Bravo
Slobodan Manuela
Bilo je poučno. Molim vas nastavite sa edukacijama jer su nam potrebne.
Mirela Ljaić
Danijela draga, veoma lepo osmišljeno, profesionalno i napokon prave informacije. Hvala i Zorici. Odlično se dopunjujete.
Vesna Dasukidis
Sve pohvale o poštovanju vremena i prezentovanju teme.
mr Mirjana M. Savić
Odgovori na pitanja su potpuni i detaljno dati. Sve pohvale Danijela i Zorice!
Pojam inclusion (eng. reč), u bukvalnom prevodu na srpski jezik znači uključivanje.
Kao i svaka druga reč, koristi se u različitim kontekstima i uz različite pojmove. Tako npr. imamo pojmove kao što su socijalna inkluzija=uključivanje u zajednicu ljudi, stvaranje odnosa među ljudima ili društvena inkluzija=uključivanje u društveni život šire zajednice itd. To su bukvalna značenja ovih pojmova koji uz sebe sadrže pojam inkluzija.
Razradom suštinskog značenja ovih pojmova, susrećemo se sa ulaskom u širinu sadržaja kojim se bavi socijalna ili društvena inkluzija, pravima ljudi, zakonskim rešenjima, trenutnom realnošću, principima, kulturom, teorijom, praksom itd.
Šta je to inkluzivno obrazovanje? Ili, šta je to inkluzija u obrazovanju?
Ukratko, inkluzivno obrazovanje (IO) je obrazovanje gde su sva deca, dobrodošla u obrazovne ustanove, bez obzira kojeg su porekla, socijalnog statusa, zdravstvenog stanja…
IO podrazumeva da se dete može upisati u bilo koji vrtić ili školu, tj. najbližu svom prebivalištu i da ta ustanova nema prava da odbije da primi dete iz bilo kog razloga. Ako ipak ustanova pokuša ili odbije da upiše dete, roditelj/staratelj ima pravo da tuži ustanovu, da napiše dopis Ministarstvu prosvete, i ustanova će snositi zakonom propisanu kaznu. Dete će ipak biti upisano.
IO podrazumeva da se u grupi ili odeljenju, nalaze deca sa razlikama i da ta grupa/odeljenje može i mora da funkcioniše kao zajednica u kojoj su svi svesni da među njima ima razlika i da je to svakodnevna realnost kako tu, tako i van ustanove, u životu svakog od nas. Kao što niko ne bira komšije u zgradi, naselju, kao što prodavac ne bira kakav će mu kupac kupiti robu, kakvi će ljudi ući u supermarkete, tržne centre, bioskope, ustanove i institucije… tako ni vrtići i škole ne mogu da biraju kakva će se deca upisati u njihovu ustanovu. Dok su u ustanovi, deca moraju da se ponašaju jedni prema drugima tako da se niko ne oseća povređenim zato što je drugačiji. Takvom ponašanju najviše doprinosi tzv. kućno vaspitanje ali i vaspitanje i obrazovanje u vrtiću ili školi.
Na vaspitačima i nastavnicima je veliki zadatak i odgovornost da uspostave atmosferu razumevanja i tolerancije među decom. Zašto? Prevashodno da bi od dece izrasli dobri, humani i plemeniti ljudi i da bi im takva atmosfera omogućila da ih nauče svemu što treba da znaju kao budući akademski građani. Profesija koju su izabrali nije laka i na tom putu karijere, kroz desetine generacija dece i roditelja/staratelja, susreću se sa nebrojenim izazovima koje nose na svojim leđima i od njih se najčešće traži brzo i ispravno rešenje. Naravno, u međudečjim odnosima, glavni partner i saradnik vaspitaču/nastavniku je roditelj/staratelj.
Saradnja i razumevanje među njima je ključ dobrih odnosa među decom u vrtiću/školi. Ako se na tom nivou saradnje reši situacija koja je nastala u odnosima među decom, onda je to fantastičan znak za napredak dobrih odnosa u grupi/odeljenju. Kao deo zaposlenih u ustanovi, vaspitač/nastavnik ima parvo ali i obavezu da konsultuje stručnu službu, tim škole i upravu u slučaju da proceni da nastala situacija u grupi/odeljenju prevazilazi nadležnosti koje ima u svom opisu posla. Put dolaska do rešenja je svakako pokazatelj kakvu inkluzivnu kulturu i praksu ima svaki od učesnika u nastaloj situaciji: roditelj/staratelj, dete, vaspitač/nastavnik, stručna služba, tim-ovi i uprava ustanove. Na inkluzivnoj kulturi i praksi (uvažavanje različitosti…), izgrađuje se i inkluzivna politika ustanove. To znači da ćemo biti sigurni da ustanova ne toleriše diskriminaciju dece i zaposlenih po bilo kom osnovu. To takođe znači da ćemo biti sigurni da će se preduzeti sve preventivne mere da ne dođe do neželjenih situacija. I, na kraju, to znači da je ustanova poznata po tome da sve neželjene situacije rešava u skladu sa propisima i svojom nadležnošću, u čemu ima sva potrebna ovlašćenja da sarađuje sa nadležnim službama iz sistema socijalne zaštite, zdravlja, policije.
Inkluzija u obrazovanju je princip koji zastupa i podržava najveće ljudske vrednosti koje proističu iz poštovanja tuđeg prava na sopstveni integritet, kao i etičkih normi u odnosu na druge i drugačije.
Obrazovanje čiji je temelj inkluzivnost, kroz generacije, stvara obrazovane, humane i tolerantne ljude, spremne za izgradnju sopstvenog života u svetu različitosti.
Ostvarivanjem prava na kvalitetno obrazovanje u najbližoj obrazovnoj ustanovi prema adresi stanovanja, u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja[1], deca/učenici sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, od 2010. godine mogu da se upišu u najbliži vrtić/školu.
Do tada, većina dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom bila je kategorisana prema vrsti i stepenu smetnje/invaliditeta i poslata u specijalne škole za obrazovanje učenika prema datoj smetnji/invaliditetu. Ova, svojevrsna diskriminacija i segregacija dece koja nose teret svoje smetnje/invaliditeta, ukinuta je pomenutim zakonom. Specijalne škole su neophodne jer su dobrodošle za decu sa smetnjama/invaliditetom, čiji roditelji donesu odluku da je za njihovo dete bolje da stiče obrazovanje na način kako to specijalne škole nude.
Promena u zakonu, donela je olakšanje mnogim roditeljima dece sa smetnjama/invaliditetom, jer će dete ostati u porodici i obrazovaće se u svom okruženju, sa vršnjacima iz svoje sredine. Sa druge strane, promena je donela pitanja, dileme i otpore kod nastavnog kadra, uprave ustanove, stručnih službi u redovnim vrtićima/školama. Nespremni na nove izazove, praktičari u redovnim vrtićima/školama su se suočili sa realnošću – moraju da prihvate i obrazuju svako dete/učenika sa smetnjama/invaliditetom koje se upiše u njihov vrtić/školu. Ceo obrazovni sistem postao je inkluzivan. Inkluzivno obrazovanje je ušlo u praksu.
Svesni teškoće tranzicije iz jednog u drugi sistem, izazova, problema, reakcija, posledica… zakonom i podzakonskim aktima predviđene su Dodatne Obrazovne Podrške (DOP). Definicija DOP, vrste i načini podrški, ko ih pruža i ko ih prima, uređeni su u više podzakonskih akata. Važno je znati da struka deluje u prakasi. Od kapaciteta stručnjaka, mogućnosti ustanove i saradnje svih koji bi trebalo da realizuju DOP, zavisi kvalitet pružene podrške.
DOP pružaju detetu i roditelju zaposleni u ustanovi ali i druga ustanova (specijalna škola – resursni centar), po zahtevu redovnog vrtića/škole, može da pruža dogovorenu DOP, detetu, roditelju, kolegama iz redovnog vrtića/škole. U zavisnosti od kapaciteta, DOP može uključivati podrške razne vrste, od savetodavne do praktičnog rada sa detetom, roditeljem, kolegom, upućivanjem u primenu različitih metoda rada, upotrebu didaktičkog materijala, korišćenje asistivne tehnologije i dr. DOP podrazumeva i usluge ličnog pratioca i pedagoškog asistenta. Cilj DOP je uključivanje, učešće i napredovanje deteta tokom obrazovanja, u skladu sa njegovim mogućnostima ali i “…nesmetanog obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti i kvalitetnog života u zajednici.[2]”
Značaj pružanja DOP detetu/učeniku sa smetnjama ili invaliditetom je od izuzetne važnosti za budućnost tog deteta/učenika. Uz DOP, koja mu je potrebna, detetu/učeniku se obezbeđuju ravnopravni uslovi da se obrazuje i napreduje u identičnoj situaciji kao njegovi vršnjaci iz grupe/odeljenja. Na principu pozitivne diskriminacije, uz DOP, sva deca/učenici imaju jednake šanse da stiču kvalitetno obrazovanje, bitno za ličnu budućnost. Uz pravi izbor DOP, suzbija se rizik od diskriminativnog ponašanja prema detetu/učeniku sa smetnjama/invaliditetom. Primenom mera DOP sa detetom/učenikom kome su one potrebne da bi napredovao, podstiče se lični emotivni i fizički razvoj. Kroz uspeh se izgrađuje samopouzdanje, razvija komunikacija na način kako je moguća, utiče se na uspešnost u socijalizaciji sa vršnjacima bez smetnji. Dugoročno, ruše se barijere i predrasude, stvara se klima razumevanja, prihvatanja i prilagođavanja. Neželjeni incidenti, diskriminatorna ponašanja se lakše preveniraju ili rešavaju kroz intervenciju, kada se dogode.
S druge strane, DOP omogućava lakšu saradnju između stručnjaka u vrtiću/školi i roditelja. Podrška koju stručnjaci iz redovnih vrtića/škola primaju kroz stručna usavršavanja i saradnju sa specijalnim edukatorima, specijalnim resurs centrima…, omogućava im bolje razumevanje ponašanja i potreba deteta/učenika sa smetnjama i invaliditetom. Razbijanjem profesionalnog straha i predrasuda o težini rada sa detetom/učenikom sa smetnjama i invaliditetom, utiče se na kvalitetniji i lakši rad sa njim, bolje razumevanje ponašanja i potreba deteta, lakšu i produktivniju saradnju sa roditeljima deteta/učenika sa smetnjama i invaliditetom ali i sa roditeljima vršnjaka bez smetnji.
Otvorenost ka prihvatanju promene i aktivnošću da se promena što lakše integriše u realnost, svi akteri kojih se promena tiče, omogućavaju da se uz razumevanje, komunikaciju i saradnju, realizuje sve što vodi ka cilju zbog koga je promena uvedena.
Inkluzivnost u obrazovanju je odlika civilizovanog napretka društva u prihvatanju dece i osoba sa odlikama različitosti od većinskog tipičnog stanovništva. Obrazovni sistem je temelj na kome se grade vrednosti i stavovi pojedinca ali i generacija kako bi se trebalo suočiti sa izazovima različitosti i poštovati ljudsko/dečje pravo da bude to što jeste i živi život kakav želi i može, bez ugrožavanja istih tuđih prava.
Kvalitetno obrazovanje – obrazovanje za sve
[1] Sl. glasnik RS, br. 88/2017, 27/2018 – dr. zakon, 10/2019, 27/2018 – dr. zakon, 6/2020, 129/2021 i 92/2023
[2] Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu, učeniku i odraslom (“Sl. glasnik RS”, br. 80/2018), član 2, stav 2
Poštovani čitaoče, Pozivam Vas da pogledate ovaj sajt www.uprkossmetnji.com Znam da primate ili znate da ima puno molbi poput ove. Ipak, ne bih želela da moj trud da Vam se obratim i nada u odgovor, završe Vašim klikom na Delete. Moje ime je Danijela Daca Vuković. Neću pisati o sebi, jer kada pročitate tekst, što je bitnije, o meni ćete naći informacije na stranici ovog sajta https://uprkossmetnji.com/biografija/ Sajt je nastao iz moje potrebe da podelim sve što znam o životu kakav može da se vodi UPRKOS smetnji:
“Greh je ne podeliti to što imaš i što ne može biti potrošeno, sa nekim
kome to treba da bi lakše živeo.”
Godine 2023. urađen je sajt www.uprkossmetnji.com Zašto, pitaćete? Ovaj sajt je potreban jer nudi usluge podrške kojih nema i nedostaju u ponudi pomoći:
osobama sa invaliditetom preko 18 godina (oni koji mogu samostalno da odluče da im treba podrška koju nudim, po njihovom izboru),
roditeljima dece sa invaliditetom (često su to samohrani roditelji-najčešće majke. Statistika kaže da su oko 70% žena, samohrane majke dece sa invaliditetom),
stručnjacima iz obrazovanja koji treba da rade sa decom sa invaliditetom, a nisu obrazovani za to (za njih je pripremljen akreditovan stručni seminar, kao i stručne konsultacije),
svima van ove 3 kategorije koji žele podršku, savet… zbog okolnosti koje su ih dovele u situaciju da su se sreli sa izazovima, npr u komunikaciji ili postupanju prema detetu-osobi sa invaliditetom ili njihovim roditeljima.
Cilj nastanaka sajta je:
da kroz svoje lično iskustvo i obrazovanje pomognem ljudima koji u svom životu prolaze izazove koje sam ja prošla. Želim još da im olakšam svakodnevicu kroz davanje više vrsta podrški, kako da se suoče i prevaziđu teskobe u sebi i da olakšaju fizički i psihički teret koji osećaju. Upravo to nedostaje kao podrška.
Ja se bolje osećam kada znam da sam nekome pomogla jer znam kako.
Zašto je baš takva podrška potrebna ovoj populaciji? Biti osoba ili dete sa smetnjama i invaliditetom nije ni malo lako. Ja to znam. Biti roditelj ili neko ko se brine ili radi sa njima je izuzetno teško, psihički i fizički. Traumatično. Naporno. Menja se životni stil. Često nedostaje snage, vremena za sebe. Nepredvidive su teškoće sa detetovim zdravljem. Obična kijavica komplikuje sve i remeti život i sistem koji je uspostavljen da bi se lakše funkcionisalo. Roditelj ne sme da se razboli… mora da izdrži. Nakuplja se umor, teskoba, nezadovoljstvo. Puca se… Sredina je surova, predrasude… Ja to jako dobro znam. Deo tih priča sam prenela u videe koje sama pravim. https://www.youtube.com/@DanijelaVukovicUPRKOSsmetnji
Ovakav rad je human i preko je potreban ali je neprofitan jer većina porodica osoba sa invaliditetom živi teško.
Potreban je jer daje snagu, volju i želju da se lakše bori i ide kroz život, da se lepše živi, uprkos smetnji, uprkos invaliditetu.
Tražim podršku, sponzorstvo, donatore ovakvom radu da bi moji korisnici dobili onu podršku koju izaberu i koja im treba.
Zato Vas pozivam da postanite njihov sponzor-donator, tako što ćete za moju sesiju sa njima (ako znate ime i prezime, molim Vas da naznačite) donirati po Vašem izboru jednokratnu ili mesečnu donaciju. Donacija će biti upotrebljena na način kako Vi želite (pored mog rada sa njima, donacija može biti upotrebljena za bilo koju vrstu potreba-npr troškovi školovanja-pribor, knjige…, asistencija za dete/osobu sa invaliditetom-predah roditelju…). O tome ćete dobiti dokaz i moj izveštaj.
DONATORSKA stranica – Planira se izrada stranice. Svaki donator biće vidljiv na način na koji izrazi želju. DONACIJA-uplata – https://uprkossmetnji.com/donacije/ Hvala što ste pročitali tekst. Kontaktirajte me. Biće mi drago. Svako dobro Vam želim od srca, Danijela Daca Vuković uprkossmetnji@gmail.com
REZULZATI ANKETE OD 1 PITANJA I MALA ZAPAŽANJA NAPOMENA: Interpretacija rezultata su samo moja zapažanja, iskustvena tumačenja. Mala slika stanja, bez pretenzija da se generalizuje, izazivaju neprimerene izjave i komentari ili bilo šta dokazuje. Biće mi drago da pročitam Vaš komentar ispod teksta, u delu za komentare. Twitter ili X mreža je prilično velika zajednica. Čine je ljudi različitog profila, od obrazovnog do zdravstvenog ili obratno, kako hoćete. Demokrate, levičari, desničari, liberali i apolitični. Mladi, stariji, porodični, usamljenici, sa decom, bez dece, samohrani roditelji… Iz grada, varošica, sa sela, gastarbajteri i oni koji za sebe kažu da to nisu… I mnogi drugi… Slika naša u realnosti… samo, na X mreži. I ja sam deo njih – @boracdani. Na X mreži sam postavila tviterašima samo jedno pitanje sa 4 ponuđena odgovora. Zanimalo me je šta misle ljudi sa X mreže o samo jednoj sličici životne realnosti sa kojom se većina srela, na ovaj ili onaj način. Za one koji se nisu susreli sa sličnim situacijama, mogli su da ostave komentar. Pitala sam nešto iz svog faha, teme oko koje se vrti moj boravak na X mreži. Post je glasio: Važno je znati da anketa na X mreži može da traje samo 24 časa. Postavljena je u subotu 10. februara 2024.g u 11.44h i završena je u nedelju 11. februara u 11.44h. Vikendom su ljudi najviše na mreži. Da se anketa vidi i dopre do što više ljudi, pomoglo je 12 osoba koje su podelile anketu. Za tih 24 časa, anketu je videlo 1,948 ljudi. Od toga, u anketi je učestvovalo 196 ljudi ili nešto više od 10% od onih koji su mogli, a nisu učestvovali. 196 ljudi odgovorilo je na sledeći način:
Izbegavam susret – 1.5%
Pozdravim ih i produžim – 10.7%
Nasmejem im se i priđem – 75.5%
Pozovem ih na piće – 12.2%
Moji komentari ovih rezultata bi bili sledeći:
12 ljudi je smatralo da je pitanje važno i da je potrebno da u anketi učestvuje što više ljudi da bi se dobila predstava o stavu i ponašanju ljudi u ovakvim situacijama
1752 ljudi je pitanje zaobišlo i nisu želeli da se izjasne. I to je stav. Ovakav stav može da znači da za osobu pitanje nije interesantno, ne želi da odgovori, nema u svom iskustvu slične situacije, ima loša iskustva, “nije to moj svet”, u ulozi je roditelja deteta sa smetnjama-invaliditetom i ne želi da utiče na rezultate – možda ih smatra nebitnim jer će ionako “sve ostati isto” pa nema potrebe ni da podeli pitanje dalje, …
Od 196 učesnika ankete:
Izbegavam susret– 1.5% ljudi ima unutarnju nelagodu ili otpor da sretne poznanika sa detetom sa smetnjom-invaliditetom. Zbog fokusa na smetnju-invaliditet, najverovatnije ima blokadu koja ga/ju sprečava da se uobičajeno ponaša sa svojim poznanikom. Uzrok je obično strah da svojim ponašanjem ne povredi osećanja deteta ili poznanika jer ne zna šta bi trebalo da radi u toj situaciji. Sa druge strane, neki ljudi nisu u stanju da emotivno podnesu susret sa detetom ili osobom u stanju nemoći ili vidljive invalidnosti. Ima i onih “ne treba mi to u životu”, “ne želim da ubuduće slušam mučne priče od poznanika o njegovom detetu i svim tim mukama ”. Hvala na iskrenosti.
Pozdravim ih i produžim – 10.7% ljudi bi se kratko javilo poznaniku i produžilo svojim putem. “Zdravo”, “Ćao”, “Dobar dan” je u osnovi želja da se bude vaspitan, pokazujući poznaniku da je primećen ali da se ne želi bliži kontakt niti “uvlačenje” u životnu priču u kojoj je prisutno dete sa smetnjom-invaliditetom. Razlozi su najverovatnije isti kao kod onih koji izbegavaju susret. Ovde je prisutna i skrivena poruka koja može biti “ti si o.k. ali ne želim/ne mogu da podnesem da se opterećujem tvojom životnom mukom, imam i ja svoje…”. Strah da se tuđa muka ne prenese u njen/njegov život, sa kojom osoba ne ume da se nosi jer ne zna da postavi granice u odnosu, je vrlo često uzrok izbegavanja susreta/“nisam te video-la” ili površno pokazivanje ljubaznosti i “vaspitanja”.
Nasmejem im se i priđem – 75,5% najveći procenat ispitanika bi se nasmešilo i prišlo poznaniku sa detetom sa smetnjom-invaliditetom. Osećali unutarnju nelagodu, strah ili ne, ovim ljudima je u fokusu ono što je već izgrađeno – poznanstvo sa osobom koja vodi dete. Osmeh upućen njima šalje poruku da je osobi drago da vidi poznaniika. To je momenat koji ruši barijeru moguće nelagode sa bilo čije strane. Otvoren je put pozdravu i razgovoru bez stege i neprijatnosti. Od sagovornika zavisi dalji tok susreta ali je pristup sa osmehom svakako pokazatelj otvorene, slobodne, svesne i realne osobe za situaciju u kojoj su se svi našli. Ovi ispitanici, najčešće znaju da započnu susret, vode konverzaciju i ostave povoljan utisak. Retko se dešava da se susret neprimereno završi bilo zbog sadržaja razgovora ili neprikladnog ponašanja prema detetu ili poznaniku.
Pozovem ih na piće – 12.2% ljudi bi svog poznanika sa detetom sa smetnjom-invaliditetom, pozvalo na piće. Vrlo lep gest koji ruši barijere i poziva na otvorenost u komunikaciji i druženju. Značajno je da su ovi ispitanici orjentisani na druželjubivost i opuštenost u komunikaciji. Kada se ovakav poziv upućuje u ovoj situaciji, pretpostavlja se da se poznanici duže znaju, da im nije strano da neobavezno ćaskaju uz piće. Ako je poziv prihvaćen, poznanik je procenio da je osoba bez predrasuda prema njegovom detetu i da će druženje biti prijatno. Odbijanje druženja (osim kada je razlog ciljani odlazak negde), može biti pokazatelj da je poznanik procenio da osoba želi da prikaže svoju “humanost”, “širokogrudost”, “plemenitost”… družeći se na javnom mestu sa poznanikom čije dete ima smetnju-invaliditet. Većina roditelja deteta sa smetnjama-invaliditetom, nepogrešivo oseti kada je ovo razlog za “druženje”.
ILUSTROVANO Prikazujem vam odgovore tviteraša koji su želeli da ostave komentar. Interesantno je da je mnogo tviter ljudi videlo svaki odgovor ali je najčešći komentar na ove odgovore bio moj – @boracdani. Pogledajte i zaključite sami:
1.
@anjaXIII Ja sam imala drugaricu čija je kćer rodjena i ima poremećaj brzog starenja i izvesnu vrstu genetske devijacije. Intiligencija je na nivou 5/6 deteta ali majka je toliko disciplinovala da je mogla i sama kod kuće da ostane. Nekad je znalo da bude naporno kad smo sve tri zajedno. Ali navikla sam se! Samoj majci ume da bude neprijatno ali dete već ima skoro 56 godina. Videlo 170@boracdani Hvala Anja na podeli ovog iskustva. Vrlo je bitno znati šta misle, kako se osećaju,postupaju i ponašaju ljudi koji susretnu smetnje-invaliditet, slučajnošću, kroz poznanstva…-tada se može praviti strategija uticaja na javnost i promovisati bonton u sličnim situacijama. Videlo 91
2.
@Djulence2U krugu poznanstava imam samo jedan bračni par koji ima dete sa smetnjama u razvoju i viđamo se najnormalnije par puta godišnje na proslavama. Ali suprug i otac mog deteta je OSI tako da je valjda to korektan odgovor na ovo pitanje. Videlo 26 @boracdani Hvala Vam na komentaru i primeru-izuzetan je i nesvakidašnji.Hvala na otvorenosti. Ja sam OSI i sve mi je jasno i što jeste i što niste napisali a rekli ste. Izuzetno cenim takav stav i pristup životu. Divno i hrabro. Videlo 26@Djulence2 Ne vidim to kao hrabrost. Suprug mi je neverovatna osoba. Stav mu je takav da mnogi ljudi po par godina ne primete njegov invaliditet iako je očigledan. Čak ga ni ja nisam primetila dok mi njegova dugarica nije skrenula pažnju. Videlo 20 @boracdani Da, to je obično tako… Videlo 16
3.
@DanielaRadovic Stvar je što na pitanje svi će odgovoriti onako kako misle da je prihvatljivo, ali u realnosti situacija je različita! Govorim iz iskustva! Kćerka mi je je lice sa poprečenostima (oštećen vid) – sa čim se ona povremeno suočava je slika neznanja i netolerancije! Videlo 53 @boracdani O.K. Kako god odgovorio ko ŽELI da odgovori, njemu na dušu. Ne vidi se ko je kako odgovorio. Statistiku vidim ja-koliko je ljudi videlo post, koliko je odgovorilo i koliko %nosi koji odg. I to je pokazatelj stanja+treba ljudima staviti pred oči ove situacije. Iskustva su različita. Videlo 43
4.
@Zagi118822 Stala bih, popričala, ponašala bih se kao sa svima, ne bi bilo razlike. Videlo 33@boracdani Hvala Zagić, upravo to je potrebno. Iskustva su različita, a najduže se pamte ona koja bole i ostavljaju ožiljke. Trebalo bi usmeriti fokus na ljude koji postupaju kao Vi. Nadam se da ste u anketi to pokazali. HVALA Videlo 26
5.
@biljana_parapid Srdačno — kao sa svakim detetom. Videlo 64@BorisLuim Takodje, i uvek se obratim i detetu kao i sa svom drugom decom. Videlo 24@boracdani Hvala, trebalo bi da ovakvo ponašanje postane deo bontona u sličnim situacijama. Videlo 14@biljana_parapid Ne zamerite, nije to bonton, nego civilizovano ponašanje. Videlo 9@boracdani Slažem se. I to se uči… u nekim sredinama. Zato sam nazvala bonton ali ste Vi potpuno u pravu. Videlo 13@biljana_parapid To je deo zdravstvene pismenosti koja je kod nas poražavajuće niska, da ne kažem nepostojeća… Videlo 13@boracdani… i ne samo te vrste pismenosti i kulture. Nekada me savlada umor i pitanje ČEMU?, pa se onda pridignem,nastavim i kažem sebi”moraš, ne smeš se utopiti, izvuci sebe i bar još jednu osobu da nastavi vredi”. Videlo 13
6.
@SamoDaisy Онако како бих реаговала и да сам га први пут видјела са дјететом без посебних потреба. Videlo 27@boracdaniHvala. Primer za pravilo kulturnog ponašanja Videlo 27
7.
@scorpio_nice Prilazim sa osmehom da popričam sa bilo kojim poznanikom, zdravstveno stanje deteta nema nikakvu ulogu u tome. Videlo 4@boracdaniHvala. To je pravi stav. Videlo 4
8.
@Marinairi1 Odrasla sa bratom koji je slabovid i ima cer paralizu. Nismo imali veće probleme, u mom i sestrinon društvu je uvek bio prihvaćen. Da, uvek bih prišla. Videlo 19@boracdaniHvala Vam na ličnom primeru. Potpuno je razumljivo da imate takav pristup ali verujte, ima i suprotnih ponašanja bez obzira na lično iskustvo u porodici. Hvala što ste takvi i Vi i sestra Videlo 13@Marinairi1Da, bila sam svedok puno puta, strah i predrasude su najveći problem. Videlo 11
9.
@NedaNaVetru Isto se ponasam kao da je u pitanju bilo koji drugi poznanik sa detetom bez smetnji. Videlo 26@boracdaniHvala Vam. Videlo 23@NedaNaVetruNema na cemu. To je valjda najnormalnije, decica sa smetnjom nisu ni na koji nacin gora od druge dece. Naprotiv. Videlo 4
@melanesianfrog Meni lično nikakav problem, ali ja ti nisam neki ljubitelj dece generalno. 15 minuta mogu da istolerišem maksimalno, zdravo ili bolesno svejedno. Videlo 73@boracdani Poštujem. Jednako za sve Videlo 52
@AmkoPhotoArt Mislim da mnogi nisu svjesni koliku dušu imaju ta djeca sa posebnim potrebama Imao sam čast neke upoznat i družit se sa njima. Videlo 34@boracdani Mislim da ste u pravu. Strah, predrasude, neznanje, sujeverje,sve su to uzroci stege kod ljudi koja ih sprečava da prihvate i taj deo realnosti u kojoj se živi. I da se ophode kulturno u sličnim situacijama. Ponašanjem se može naneti bol ili izmamiti osmeh. Videlo 15 Hvala Vam na pročitanom tekstu Danijela @boracdani
(Text koji je pred Vama je integrisan u video. Za sve vas koji više volite da pročitate text ili ne koristite You Tube, ovo je prilika da saznate sadržaj koji autor videa izgovara uz prelepe slike koje prate tekst. Hvala mu na podršci. Vaši komentari su dobrodošli. Napišite nam o čemu biste još voleli da čitate na ovom blogu. Hvala) Za život kakav živimo se kaže da nam je dat. Međutim, da li je baš tako?! Često se zapitamo zašto nam se u životu dešava nešto što ne želimo, nešto što nije naš izbor. Ali čovek i ne razmišlja o tome da sve što misli, što čini, što izgovara i dela, su samo delići slagalice koji spajanjem u vremenu, prostoru, dovode do rezultata koji jeste deo nas. To je naš izbor, svestan i željen ili nesvesno dobiven. Svidelo se to nama ili ne. Spremanje ispita je usvajanje tuđih misli o nekoj materiji. Mi to zovemo učenje. Tuđe misli u knjizi zovemo znanje. Usvajanjem znanja, polažemo ispit po ispit i dolazimo do željenog rezultata-diplome. To smo svesno želeli, misli smo ka tome upućivali i aktivirali kroz reči, ponašanja i aktivnosti. Naše misli, reči, ponašanje i aktivnosti dovele su nas na put učenja i ispita do diplome. Diploma je manifestacija celog procesa, realnost koja se desila. To nas čini srećnim. A šta je sa mislima kojima ne posvećujemo pažnju, promiču nam, ne pretvaramo ih u akciju? One samo nama znane, neizrecive? One ipak postoje, tu su, deo su nas, nose našu energiju i kao našu energiju univerzum ih prepoznaje. Slaganjem neizrecivih misli, u vremenu i trajanju procesa, stvara se naš rezultat. Privukli smo malo po malo, to što nam se dešava, ma koliko iznenađeni bili. Svidelo se to nama ili ne. Po ovom principu nam se dešava sve, željeno i aktivirano, kao i neželjeno i pušteno. Sve što se događa, rezultat je energije koja je aktivirana našim mislima u vremenu i prostoru. Zato smo okruženi time čime jesmo, tu smo gde smo, sa ljudima koje smo privukli našim mislima, rečima, aktivnostima. Svidelo se to nama ili ne. Evo primera Udružene energije, naša i energija drugog bića, može stvoriti rezultat bitan za oboje… Novi život, rođenje deteta. To je rezultat spojene energije dva bića – njihov izbor, poklapanje željenog i aktiviranog. Njihove energije su se dotakle, tada i tu. Kroz vreme i proces, rezultat je novi život. Svaki rezultat, pa i ovaj je delo misli, reči, ponašanja i aktivnosti. Dete je najčešće željeno, ali se dešava i da nije. Uprkos tome šta nam se manifestovalo kao rezultat u realnosti, moramo prihvatiti to što smo stvorili svesno i sa namerom ili bez namere. Prihvaćanje je teško ako se borimo sami sa sobom u želji da poništimo ili promenimo sopstvenu manifestaciju. To nije moguće jer se već realizovalo. Kada dobijemo dete koje je različito od tipične dece ili sami postanemo različiti od onoga što smo želeli biti, najčešće se osećamo izgubljeno i dezorjentisano. Intenzitet naših misli, emocija i postupaka je jak i haotičan. Nesvesno, odašiljemo u univerzum misli i energiju koja nam se vraća u obliku manifestacije kakvu ne želimo, a dobijamo je kao rezultat naših misli, energije, reči i akcije. Taj začarani krug je potrebno prekinuti. Tada je potrebno potražiti pomoć da se misli srede, utišaju, usmere ka osećanju mira, sagledavanju sebe i drugoga, aktiviranju ličnih prednosti, potencijala… I pored smetnji koje su ušle u naš život, može se naći modus vivendi i svojom aktivnošću pomoći sebi i bližnjima da se izvuče maximum dobrobiti iz života kakav živimo. Dali smo ovaj primer jer mnogo ljudi pati zbog različitosti kojom je obeležen njihov ili život njihovih bližnjih. Život se živi i sa takvim obeležjima jer to postoji. Obeležja naših različitosti postoje. Suočavanje sa tim i prihvatanje podrške da se živi lakše je već manifestacija pozitivnih i lepih misli, korak napred. Misli koje će potražiti pomoć i podršku, nekoga ko razume takva stanja jer ih je proživela, odvešće vas na sajt i YT kanal Uprkos smetnji. Zapratite ovaj novi kanal jedinstven na prostoru Balkana i sa potencijalom da razvije pristup temi na način da se život bolje razume. Link je u opisu videa. Želim vam da vas video inspiriše na promišljanje o putevima koje kreirate, pa vas život njima vodi.
Misao: Zašto ne napišeš zašto pišeš? Ja: Koga to zanima zašto ja pišem? Misao: Napiši, videćeš… Bila je uporna ta misao…“napiši, videćeš… napiši, videćeš… napiši!“ Kada razmislim, moguće je da je potrebno objasniti zašto… Sajt, you tube kanal, blog… pokušavam da se izvučem iz ralja koje mi stežu život. Ne mogu da dopustim da mi stegom otmu lepotu koju vidim oko sebe, koja se nudi mom životu, dok sam tu, sa mojim divnim ljudima – najmirisnijim začinima života. I, da, hoću, jer mogu, da pokažem onima koji žele da vide i saznaju…, borba sa raljama se može voditi svaki dan, mogu se podneti pritisci i stege i, opet se vedrinom okrenuti najmirisnijim začinima svog života. Misao: „Pa dobro, zašto pišeš?“ Zašto? Zato što kroz pisanu reč dopreš svojim mislima do ljudi koji čitaju… do onih koje zanima kako i o čemu razmišljaš, do onih koji hoće da procene vredim li njihove pažnje… Pišem jer se bolje osećam kada pročitam misli koje su se složile u rečenicu, tekst, priču, a za koje nisam znala da postoje u mojoj glavi. Misao izašla iz zatvora u glavi. Prosula se u tekst… Pišem jer osećam potrebu da delim misli. Volim pisanu reč. Ona je trag tebe, misli moja draga, što me natera da pišem zašto pišem. Ti sve o meni znaš. Znaš i da sam pedagog i još puno toga o meni znaš. Znaš šta želim i hoću. Želim dobro deci, želim dobro roditelju, želim dobro ljudskom biću… hoću da oseti emociju koju izaziva to što čita, što ja pišem. To mi je važno. Retko ko će da ti pruži ruku ako pre toga ne oseti neku povezanost sa tobom, a veza može nastati i kroz tekst, tvoj izvorni tekst. Koliko se samo poštuju, vole ili ne pisci i pesnici… ljudi koje nikada ne sretneš osim kroz njihove knjige, pesme, tekstove. Tvoje misli i emocije predate su očima i osećanjima čitaoca. On odlučuje, on se usuđuje da prosuđuje. Ja sam odlučila i usudila se da izložim svoje misli… pa, šta bude. I ovo sam ja. I, važno mi je pisati o raljama mog života. Ralje su deo mog života. Uticale su da putujem sa njima kroz svoje godine i da odlučim „Da, podeliću to putovanje sa svetom“. Poslušaću savet moje podrške, jednog mirisnog začina mog života. Moji su tekstovi moje misli, misli na različite teme. Nemam žanr. Ustvari, imam – Život sa raljama. O tome veoma puno znam. Zato pišem. Ne želim zarobljene misli. Slobodne misli, možda nekome pomognu, inspirišu, poguraju napred, podstaknu da razmisli, učini dobro sebi… Kada sebi dobro činiš, dobro se širi oko tebe… Da, ja sam pedagog. I taj momenat boji moje pisanje. Imajte taj momenat u vidu kada vam zasmeta vaspitna nota mojih tekstova. Volim svoj život. Volim svoje mirisne začine. Volim svoje čitaoce. Eto, misli uporna moja, zato pišem.
Moje rođenje bilo je teško i naporno, za moju majku bolno i višesatno, za osoblje komplikovano i rizično, a za mene sa životnim posledicama – cerebralnom paralizom. Da je to uzrok mojih tegoba sa motorikom, roditelji su otkrili u drugoj godini mog života. Pojavile su se i posledice u govoru, hodu. Očuvan i netaknut bio je intelekt. Znajući moje mentalne mogućnosti, majka (učiteljica) je insistirala na mojoj inkluziji sa decom bez smetnji. Upisala me je u redovan vrtić. Naravno, prethodilo je nekoliko razgovora sa direktorkom, psihologom, vaspitačima grupe. Veština i moć komunikacije moje majke učinili su mogućim da se nađem u redovnoj grupi vrtića. Ovu proceduru nije morala proći kada je moj mlađi brat polazio u vrtić jer – on je zdravo dete. Ono čega se ja sećam je da sam volela vrtić i da mi je bilo lepo u okruženju dece. Učestvovala sam i na priredbama, dobijala uloge u predstavama, pevala sam i recitovala. Saradnja mojih roditelja i vaspitača je bila tesna i nisam osećala da moje tegobe smetaju drugoj deci. Moji drugari su naučili da mi dodele adekvatnu ulogu u igri, te sam uvek bila ravnopravni učesnik zajedno sa njima. Kako se približavalo vreme za školu počinjala je ponovo dodatna angažovanost mojih roditelja, ne bi li dokazali pravim osobama da ja treba da idem u redovnu školu. Opet sam imala sreće što mi je majka učiteljica. Znala je uslove, procedure i načine kako se problemi sa decom koja su drugačija od ostale dece rešavaju. Testovi, dijagnoze, mišljenja, pregledi, pitanja («Ide li kod logopeda? Hoće li moći sama? Druga deca će biti… Roditelji će možda…»). Sve se moralo proći, da bi se našla i učiteljica koja je htela da me primi u svoj razred. Tokom osnovne škole, učila sam, pisala, crtala, vežbala u potpuno jednakim uslovima kao i ostali đaci. Naravno, ocene su bile niže za onoliko koliko je moja motorika zaostajala za motorikom druge dece. Od dobre volje nastavnika zavisilo je da li će tolerisati ovu činjenicu i pružiti mi mogućnost da na drugi način pokažem znanje. Bilo je i ovakvih situacija : «Nemoj ti da pevaš, falširaš, ćuti!… Brže malo hodaj, nemam ja svo vreme ovog sveta!… Ajde, ajde, idi! Uvek ti moraš na neke terapije – stalno gledaš na sat!Idi da te više ne gledam!… Da, davala sam ti uvek niže ocene jer ti majka radi u školi, pa da druga deca ne budu ljubomorna na tebe!» Svakako da je bilo i nastavnika i profesora koji su poštovali moje napore da se održim, koji su mi davali priliku da pokažem znanje, imali strpljenja i tolerancije – bili dobri ljudi u svojoj profesiji. Ništa drugo im nije nalagalo, kao stručnjacima, da treba takvi da budu. A bilo je i onih koji su me sažaljevali pa me nisu dirali, osim kad moraju. Moje znanje njima je ostalo nepoznato. Kroz srednju školu, naučena na neravnopravnost uslova u nastavi, pokazala sam zavidno znanje, izborivši se sada već i sama za neke načine komunikacije. Uvidela sam da mi aktivnost na času, javljanje, pomaže da u kraćim odgovorima pokažem koliko znam. Na ovaj način profesori su sticali uverenje o nivou mog znanja i imali potrebnu toleranciju kada su drugi oblici ispitivanja u pitanju. Očeva pogibija usporila je malo moju volju da pokažem svoje kapacitete. Ipak, srednju sam školu završila sa najboljim uspehom.
Isti uslovi polaganja ispita čekali su me opet prilikom upisa na fakultet i tokom studija. Jedini ustupak učinila je komisija za diplomiranje, koja mi je odobrila da umesto pismenog izlaganja klauzure (ispit u okviru diplomskog), ispit polažem usmeno. Iako sam imala želju, uslovi školovanja su bili razlog zbog koga nisam nastavila svoje dalje usavršavanje. Nisam želela da moje dalje školovanje, kao do tada, zavisi od dokazivanja da vredim i ličnih afiniteta odgovornih ljudi da uvaže i ispoštuju objektivne okolnosti da bi meni omogućili adekvatan razvoj.
Sama sam odlučila na kom ću se nivou obrazovanja zadržati, mereći svoju volju da se, uporedo sa zahtevima, borim i sa uslovima obrazovanja. To se rešilo i to je gotova priča. Moj život traje i ja sakupljam priče o ravnopranosti uslova za egzistenciju ljudi poput mene u okruženju neometenih ljudi. Još uvek se ugroženi pokušavaju prilagoditi neugroženima i uklopiti u njihov svet. A to, priznaćete, nije lako.
Obrazovanje počinje čim se dete rodi. Neki instinkti već postoje. Na glad reaguje tražeći majčinu dojku i počinje da sisa… Kroz odnos sa roditeljima/starateljima, nauči kako da se oglašava kada nije zadovoljno (žedno je, gladno, mokro, boli ga nešto…) i tada plače. Smeje se kada je zadovoljno, sretno. Posmatra svet oko sebe, imitira glasove, pokrete… UČI. Naravno, psiholozi bi rekli i objasnili puno toga o razvoju čoveka od rođenja do starosti… ali mi se čini da je u osnovi razvoja – UČENJE.
Učenje nas prati ceo život bili mi svesni da učimo (škola, fakultet, trening, hobi, kursevi, časovi…) ili ne (čitanje, slušanje muzike, film, internet, recepti za kuvanje…, recepti za sve i svašta što nas zanima…). Da li ste pomislili da učimo i kroz razgovor, nebitno sa kim i šta je tema.
Jer, u osnovi učenja je informacija, saznanje (prenos i prihvatanje informacije) i usvajanje. Od nas zavisi šta biramo da usvojimo jer naš mozak, naša čula, nisu u stanju da prihvate i usvoje sve informacije koje se prenose do nas. Zato, zbog nekih osnovnih informacija, bitnih za svako biće i njegovo funkcionisanje u ovom svetu, idemo u osnovnu školu. To nam je omogućeno. Sve dalje je naša volja. Školovanje je akademski-formalni put.
Mi i dalje učimo, učimo kroz život „Život me je naučio…“. Život uči sve nas i ne deli diplome. Tu postoji razmena. Razmena kao posledica ili, ako hoćete, rezultat, na primer situacije u kojoj smo se našli, razgovora sa nekim, nečijeg ili našeg postupka… Posledica/rezultat je ono što smo naučili „To mi je za nauk“. Nekada se taj nauk zadrži, dugo, trajno. Nekada samo prođe kroz nas kao kada pokisnemo jer nismo poneli kišobran. Možda pamtimo poslednje pokišnjavanje, ako je bilo skoro, ali ono pre par godina… teško da ćemo se setiti. Jer, nije to bitno za naše dalje funkcionisanje, ništa se tu ne menja, samo – naučili smo da nosimo kišobran kada po nebu slutimo ili saznamo da je moguća kiša. I to je nauk – mali, ali nebitno bitan. Ono što naučimo, ono što postane deo nas, što znamo da upotrebimo kada je prilika za to, to je ZNANJE. To je MOĆ OBRAZOVANJA. Moć znanja je velika onoliko koliko smo u stanju da primenimo naša znanja u svakodnevici, kakve god prilike da naiđu. Vaša obrazovanost postaje deo Vašeg tela, uma, duše. Ona se prepoznaje u pokretima, načinu komunikacije, gestovima, izrazu lica, smehu… Obrazovanje pokazuje mentalni sklop, Vaše emocje, ide uz očekivanja drugih od Vas, pokazuje količinu zrelosti Vaših godina… Spoj formalnog i „život me je naučio“ obrazovanja je neraskidiv. Njihova harmonija je najčešće blagodet za Vas i sve ljude koji sa Vama dolaze u dodir. MOĆ takvog OBRAZOVANJA je PLEMENITA MOĆ. Da Vas pitam: Koliki je uticaj Vaše PLEMENITE MOĆI?
Kolotečina. Rutina. Svani i smrkni. Jedi. Lezi. Obuci se. Operi se…. Idi i obavi šta treba…
BUUMMMM! PROMENA!!! Nov raspored…, Nov život! Ne sviđa ti se! Zašto? Šta fali? Ko te pita da li ti se sviđa? Ne znaš kako ćeš dalje?
Promena je trajna. Šta ćeš, tebi je dopala. Zašto baš tebi? A zašto ne tebi? Šta si ti, nešto posebno pa je trebalo tebe zaobići u podeli ove promene? Nešto bi bolje za sebe? Šta sad da radiš, to ti je što ti je… I…. na tebi je.
Da vidimo kakva si ličnost, šta možeš… Sve je u redu, desilo se…ima svoj tok. Potrebno je ići njime, to je tako, ide se novim tokom. Šok, udar emocija, suočavanje “to je moj život sada…”.
Ljudi, ah ljudi… toliko toga treba reći, šokirati se ponovo i podneti… ne,ne… podnositi treba, od sada pa na dalje, svaki dan…
Očekivati pomoć, ne dobiti. Nisi ni znao šta ti sve treba, na šta imaš pravo… zakoni, papiri… Sve su to ljudi. I, očekivanja. Tuga, nemoć…haos, haos, haos…Nemoć. I opet. Kolotečina. Rutina. Svani i smrkni. Jedi. Lezi. Obuci se. Operi se…. Idi i obavi šta treba… I opet.
SNAGA! Od nemoći do Snage. Imaš li je? Imaš, imaš!!! Gde je? Nađe li je? Osvrni se oko sebe. Ne, nije tu. Pogledaj bolje. Tvoje oči gledaju spoljni svet. Pogledaj sebe. Da, sebe. U ogledalu. A onda sedi. Pogledaj sebe iznutra. Promisli. Pokreni misli. Tu je SNAGA.
Kada sa njom popričaš, znaš da si svoj oslonac, svoj pokretač, svoj radnik, svoj aktivista… Tada se događa. Dolaze neki novi, pravi ljudi za tebe, širi se polje, događaju se podrške tebi, rutina se svodi na fizički opstanak, sve drugo je novina svaki dan…
Mendi…
Rizik. Da. Postoji. Tvoja rutina ili tvoja nova, lična promena. Izbor je tvoj. Sigurna sam da znaš ljude koji su izabrali svoju rutinu, koji očekuju, duboko i teško uzdišu nad svakim danom, nad životom i sudbinom… Može li se to promeniti? Zavisi od toga ko je njihov pokretač misli.
Kada mi kažu “Svaka tebi čast, ja to ne bih mogla/izdržala/trpela…” Nikada se nisam osećala dobro posle takvih reči. Zašto? Zato što to za mene znači da sam ja opet drugačija, mimo sveta, da ja to moram a ne bih da ne moram, da sam prisiljena… Ko ne mora, taj neće i kaže “ja to ne bih…”. A opet, ljudi su čudo. Kada vam “odaju priznanje” i ne slute koliko su time objavili svoju ravnodušnost da se upuste u avanturu rešavanja svog problema kome se ne vidi kraj. Neko odustaje odmah “ja to ne bih…”, neko se umori od pokušaja i preda se na tom putu do cilja, neko opet u toj avanturi vidi svrhu, nadu, lepotu doživljenog (i lepog i ružnog)… Šta to tera osobu da ide u svoju avanturu? Želja? Volja? Snaga? Ne znam… Rekla bih Ljubav. Zašto? Zar u ljubavi nema Želje, Volje, Snage? Naravno da ima. Ljubav je satkana i od Istrajnosti, Promišljanja, Odluka, Rizika. Možda ne izgleda uvek lepo, romantično, idilično, strasno, kako zamišljamo to osećanje pretočeno u ponašanje ljudi ali je sigurno postojano i utemeljeno u duši, srcu, mozgu i telu. To pokreće na životne avanture, vodi ka cilju i nepogrešivo pokazuje pravac i način kako osvojiti cilj. Sve na tom putu je deo avanture i nosi svoju svrhu zašto je tu i zašto je važno da nam se desi. Eto… Vilma Rudolf (Wilma Glodean Rudolph) rođena je početkom drugog svetskog rata, u porodici sa 22 dece. Bila je 20to dete i bolovala je od dečje paralize. Naravno, u tolikoj porodici nije bila dete na koje je usmerena sva pažnja. Imala je sebe. Ljubav prema hodanju nadjačala je sve drugo u njoj. Odlučila je da se bavi sportom. Prohodala je u 12 godini. Prepreke nisu imale šansu. Rušila ih je, nije ih videla dok se ne pojave. Nije razmišljala o njima, nije ih bilo u njenim planovima. Samo neizmerna ljubav prema hodanju, pokretanju nogu. Počela je da se takmiči. Da ispituje sebe. Stigla je do košarkaškog tima u srednjoj školi. Nastavila je, trčala je… Ređali su se uspesi – ljubav je trijumfovala. Olimpijade, medalje, postala je američka atletičarka, trostruka olimpijska pobednica.
U 16 godini bila je član američke štafete na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine – bronzanu medalju.
Olimpijske igre u Rimu 1960. godine, ženski sprint – 3 osvojene zlatne medalje, dve pojedinačno i jednu u štafeti.
Dobila je stipendiju, završila je fakultet. “Crna Gazela”. Dobila je decu… Umrla je 1994. godine pokazujući celom svetu moć prave ljubavi. Njena ljubav – njen hod. Šta je Vaša ljubav? Gde vas je odvela?
Upravo sam pojela jednu vanilicu. Dobro, de, još jeeeddddnnuuu…
Vanilice, vanilice, slatke, šećerom posute, vratiše me u… Pamtim…
Nekoliko decenija je iza mene, u ovom životu. Neću vam reći koliko, nebitno je ali u reč „nekoliko“ stane puno godina i decenija. Svašta su te moje decenije doživele, preživele, prošle.
Prvo sam bila Želja. Posle, preslatka beba. Divna. Radost. Smeh. Sreća. Ljubav. Onda, e onda…
Bolesna beba. Ne, nije bolesna bolesna. Zdrava je ali nešto nije u redu, bolesna nije.
Dobro. Beba sa oštećenjem. OK.
Ometeno dete.
Nenormalno dete.
Bangava, mutava, ćopava devojčica.
„Beži od nje“ učenica.
Invalid devojka.
Treskavac žena.
„Jao, jadna.“
Stigoh do „Žena sa smetnjama“, „Žena sa invaliditetom“…
E, pa, vala, ako je to sve, dosta je. I previše, ako se ja pitam.
Ko zna, možda se još neka etiketa pojavi jer za to se ja ne pitam.
I, šta hoću da Vam kažem?!
Ako ste do sada čitali, javila su Vam se neka osećanja. Pretpostavljam. Bez obzira, šta god sada osećate i mislite, reći ću Vama.
Ja jesam Različita od tipične osobe. Jesam Neobičnost. Jesam Iznenađujuća Pojava.
Ja delim sve što postoji na svetu sa Vama. Sve bitno za život na planeti, nebitno gde, ja delim sa Vama. Ja sam ISTA kao Vi. Ja nisam drugačija od Vas.
Ja sam živela i živim, kao Vi. Živela sam i živim između udara sreće/tuge, ljubavi/razočaranja, kulture/nekulture, vaspitanja/nevaspitanja, obrazovanosti/neobrazovanosti, naklonosti/sažaljenja… +/-
Reći ćete da svi u tome živimo. Tačno. Sa malim izuzetkom Udara na Različitost, Neobičnost, Iznenađenost, Netipičnost. Takvi, ciljani udari, ostavljaju tragove.
Puno i dugo pamtim, od najranijih dana u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu.
Pamtim prljavi, mokri školski sunđer na licu dok pijem vodu sa česme. To je uz smeh bio način da mi se kaže da se pomerim jer mora sunđer da se ispere pre početka časa. Pamtim guranje niz školske stepenice jer sporo hodam, držim se za gelender, a oni iza mene žure u dvorište na odmor. Pamtim…
…Pamtim svoje čučanje ispod koncertnog klavira u Hetkinoj muzičkoj školi, dok ona svira na času klavira…
…Pamtim čitanje u sobi, plivanje u moru, zagrljaje moje Hetti, smeh mog oca, crteže konja mog mlađeg brata…
…Pamtim divne torte i kolače moje majke, ručkove i druženja po rodbini…
…Pamtim diplome i radosti…
…Pamtim prve i potonje ljubavi, poljupce i dodire… raskide i tuge…
Da, da… rekoh Vam, puno toga pamtim… Svi ovi razmaci između redova Pamtim +/-…, puni su života, sećanja
Svako ima svoje Pamtim i postaje deo tuđeg Pamtim.
Jeste li sreli nekada DrugačijeISTU osobu, dete?
Ja, DrugačijeISTA, napisah ovaj tekst iz želje da utičem na Vas, čitaoče, da kada sretnete DrugačijeISTE, postanete + u Pamtim DrugačijeISTE.
“Da kažem svoje ime naglas? Zašto? Zašto je to važno?! Ja samo čitam ovaj tekst. Niko me ne čuje. Malo je to glupavo.”
Možda jeste, molim te, ipak čitaj dalje.
Ime. Svako ima ime i sve oko nas ima ime.
Kako je tih par slova postalo ja? Šta je to toliko važno?
Sve oko nas ima ime, baš sve. Baš zato je tih par slova važno, zar ne?! Svako biće, svako tek rođeno ljudsko biće, udahnulo je svoj život. Tada se dobija ime. Ti si dobio/la baš to ime koje je malo pre izgovoreno.
Šta je ime? Zavisi od pogleda i tumačenja. Jedno je sigurno za svako ime na svetu. Ime je ime života koji se rodio. Tvoje ime je ime tvog života. Ma koliko trajao, život ima svoje ime. Zato ti imaš ime. Ti si život. Život koji se zove …. reci, reci naglas svoje ime.
Imenom te zovu druga imena, drugi životi. Od imena, zbog imena, uprkos imenu, često se dobija nadimak… postaje deo tvog imena-tvog života. Ime tvog života si ti.Sve što radiš, što ti se dešava nosi tvoje ime. Zato je tvoje ime, ime tvog života.
Primeti da se imena ljudi prepliću sa tvojim imenom. Tvoj i njihov život se prepliće. Čak i kada samo prolaziš pored nepoznatog imena (na ulici, u šetnji, u prevozu, pozorištu, koncertu…), vaši životi su se na tren prepleli, sreli. Znaš li im imena? Ne. Zašto? Jer te njihov život u tom trenutku ne zanima. Da je među njima neko čije ime znaš, znao/la bi nešto o životu te osobe. Ali: “Ej, zamisli, juče sam video/la… glumicu/pevača/slikara. Znaš kako izgleda uživo…”. Ti to pamtiš. Zašto? Tvoj život se na tren prepleo sa životom poznatog imena. To ime se pamti jer je to ime, ime čiji je deo života tebi poznat – ime poznatog života.
Ime tvog života se pamti tamo gde si ti bitna osoba, tu je tvoje ime, ime poznatog života. Tvoje ime je milo ili ne nekome ko zna za tvoj život.
Sada ćeš ti reći: “A šta ako ja promenim ime?” Ništa, tvoj će život dobiti novi naziv, novo ime. Novo ime tvog života je tvoje novo ime. I nadimak je “promena” imena. I novo prezime je promena jednog dela tvog punog imena… Tvoj će se život samo drugačije zvati.
Kada te neko pozove, zove te imenom, nadimkom, prezimenom. Šta tada želi? Želi zvanično ili nezvanično deo tvog života jer ima neku potrebu. Kontakti sa drugim imenima se stvaraju iz ličnih potreba. Osećanja, interesi… sve u sebi nosi potrebe i traje koliko traje potreba za kontaktom sa tvojim životom. Koliko dugo? Tren, pola sata, dan, godinu, ceo život… nebitno. Tvoj život je toj osobi tada u fokusu. Ne pominjem sada nameru, dobru ili lošu, bitno je da je tada nekome važno baš to vreme tvog života. I, ako ti se neko obrati i kaže: “Ej, ti…” obično se pomisli, često i kaže: “Nisam ja ‘Ej, ti…’, ja imam svoje ime, moje ime je …”. Šta time poručuješ? Ti si ličnost. Ti imaš svoj život. Tvoj život je važan. Tvoj život ima ime. Tvoje ime je…reci, reci naglas svoje ime. Izgovaraš ime svog života.
Ime je važno, zar ne?! U tih par slova stao je tvoj život.
Zastani, popij kafu, čaj… sagledaj šta je sve tvoje ime prošlo kroz godine koje imaš. Možda bi imenu bilo drago da se ponekad setiš, zapišeš nešto od svega što je tih par slova tvog imena prošlo…
Da li ti je sada “malo glupavo” da naglas izgovoriš svoje ime?
Napiši mi ime svog života… tih par slova. Saznaću razna imena života koje sam dotakla na tren, toliko koliko je potrebno da se pročita ovaj tekst.
Ukratko, inkluzivno obrazovanje (IO) je obrazovanje gde su sva deca, dobrodošla u obrazovne ustanove, bez obzira kojeg su porekla, socijalnog statusa, zdravstvenog stanja…
Na vaspitačima i nastavnicima je veliki zadatak i odgovornost da uspostave atmosferu razumevanja i tolerancije među decom. Zašto? Prevashodno da bi od dece izrasli dobri, humani i plemeniti ljudi i da bi im takva atmosfera omogućila da ih nauče svemu što treba da znaju kao budući akademski građani. Profesija koju su izabrali nije laka i na tom putu karijere, kroz desetine generacija dece i roditelja/staratelja, susreću se sa nebrojenim izazovima koje nose na svojim leđima i od njih se najčešće traži brzo i ispravno rešenje. Naravno, u međudečjim odnosima, glavni partner i saradnik vaspitaču/nastavniku je roditelj/staratelj.
Inkluzija u obrazovanju je princip koji zastupa i podržava najveće ljudske vrednosti koje proističu iz poštovanja tuđeg prava na sopstveni integritet, kao i etičkih normi u odnosu na druge i drugačije. 
Ostvarivanjem prava na kvalitetno obrazovanje u najbližoj obrazovnoj ustanovi prema adresi stanovanja, u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja
Promena u zakonu, donela je olakšanje mnogim roditeljima dece sa smetnjama/invaliditetom, jer će dete ostati u porodici i obrazovaće se u svom okruženju, sa vršnjacima iz svoje sredine. Sa druge strane, promena je donela pitanja, dileme i otpore kod nastavnog kadra, uprave ustanove, stručnih službi u redovnim vrtićima/školama. Nespremni na nove izazove, praktičari u redovnim vrtićima/školama su se suočili sa realnošću – moraju da prihvate i obrazuju svako dete/učenika sa smetnjama/invaliditetom koje se upiše u njihov vrtić/školu. Ceo obrazovni sistem postao je inkluzivan. Inkluzivno obrazovanje je ušlo u praksu.
Svesni teškoće tranzicije iz jednog u drugi sistem, izazova, problema, reakcija, posledica… zakonom i podzakonskim aktima predviđene su Dodatne Obrazovne Podrške (DOP). Definicija DOP, vrste i načini podrški, ko ih pruža i ko ih prima, uređeni su u više podzakonskih akata. Važno je znati da struka deluje u prakasi. Od kapaciteta stručnjaka, mogućnosti ustanove i saradnje svih koji bi trebalo da realizuju DOP, zavisi kvalitet pružene podrške.
Značaj pružanja DOP detetu/učeniku sa smetnjama ili invaliditetom je od izuzetne važnosti za budućnost tog deteta/učenika. Uz DOP, koja mu je potrebna, detetu/učeniku se obezbeđuju ravnopravni uslovi da se obrazuje i napreduje u identičnoj situaciji kao njegovi vršnjaci iz grupe/odeljenja. Na principu pozitivne diskriminacije, uz DOP, sva deca/učenici imaju jednake šanse da stiču kvalitetno obrazovanje, bitno za ličnu budućnost. Uz pravi izbor DOP, suzbija se rizik od diskriminativnog ponašanja prema detetu/učeniku sa smetnjama/invaliditetom. Primenom mera DOP sa detetom/učenikom kome su one potrebne da bi napredovao, podstiče se lični emotivni i fizički razvoj. Kroz uspeh se izgrađuje samopouzdanje, razvija komunikacija na način kako je moguća, utiče se na uspešnost u socijalizaciji sa vršnjacima bez smetnji. Dugoročno, ruše se barijere i predrasude, stvara se klima razumevanja, prihvatanja i prilagođavanja. Neželjeni incidenti, diskriminatorna ponašanja se lakše preveniraju ili rešavaju kroz intervenciju, kada se dogode.
Inkluzivnost u obrazovanju je odlika civilizovanog napretka društva u prihvatanju dece i osoba sa odlikama različitosti od većinskog tipičnog stanovništva. Obrazovni sistem je temelj na kome se grade vrednosti i stavovi pojedinca ali i generacija kako bi se trebalo suočiti sa izazovima različitosti i poštovati ljudsko/dečje pravo da bude to što jeste i živi život kakav želi i može, bez ugrožavanja istih tuđih prava.
Svako dobro Vam želim od srca, Danijela Daca Vuković 
Na X mreži sam postavila tviterašima samo jedno pitanje sa 4 ponuđena odgovora. Zanimalo me je šta misle ljudi sa X mreže o samo jednoj sličici životne realnosti sa kojom se većina srela, na ovaj ili onaj način. Za one koji se nisu susreli sa sličnim situacijama, mogli su da ostave komentar. Pitala sam nešto iz svog faha, teme oko koje se vrti moj boravak na X mreži. Post je glasio: 
Važno je znati da anketa na X mreži može da traje samo 24 časa. Postavljena je u subotu 10. februara 2024.g u 11.44h i završena je u nedelju 11. februara u 11.44h. Vikendom su ljudi najviše na mreži. Da se anketa vidi i dopre do što više ljudi, pomoglo je 12 osoba koje su podelile anketu. Za tih 24 časa, anketu je videlo 1,948 ljudi. Od toga, u anketi je učestvovalo 196 ljudi ili nešto više od 10% od onih koji su mogli, a nisu učestvovali. 196 ljudi odgovorilo je na sledeći način:
Bila je uporna ta misao…“napiši, videćeš… napiši, videćeš… napiši!“ Kada razmislim, moguće je da je potrebno objasniti zašto… Sajt, you tube kanal, blog… pokušavam da se izvučem iz ralja koje mi stežu život. Ne mogu da dopustim da mi stegom otmu lepotu koju vidim oko sebe, koja se nudi mom životu, dok sam tu, sa mojim divnim ljudima – najmirisnijim začinima života. I, da, hoću, jer mogu, da pokažem onima koji žele da vide i saznaju…, borba sa raljama se može voditi svaki dan, mogu se podneti pritisci i stege i, opet se vedrinom okrenuti najmirisnijim začinima svog života. Misao: „Pa dobro, zašto pišeš?“ Zašto? Zato što kroz pisanu reč dopreš svojim mislima do ljudi koji čitaju… do onih koje zanima kako i o čemu razmišljaš, do onih koji hoće da procene vredim li njihove pažnje… Pišem jer se bolje osećam kada pročitam misli koje su se složile u rečenicu, tekst, priču, a za koje nisam znala da postoje u mojoj glavi. Misao izašla iz zatvora u glavi. Prosula se u tekst… 
Pišem jer osećam potrebu da delim misli. Volim pisanu reč. Ona je trag tebe, misli moja draga, što me natera da pišem zašto pišem. Ti sve o meni znaš. Znaš i da sam pedagog i još puno toga o meni znaš. Znaš šta želim i hoću. Želim dobro deci, želim dobro roditelju, želim dobro ljudskom biću… hoću da oseti emociju koju izaziva to što čita, što ja pišem. To mi je važno. Retko ko će da ti pruži ruku ako pre toga ne oseti neku povezanost sa tobom, a veza može nastati i kroz tekst, tvoj izvorni tekst. Koliko se samo poštuju, vole ili ne pisci i pesnici… ljudi koje nikada ne sretneš osim kroz njihove knjige, pesme, tekstove. Tvoje misli i emocije predate su očima i osećanjima čitaoca. On odlučuje, on se usuđuje da prosuđuje. Ja sam odlučila i usudila se da izložim svoje misli… pa, šta bude. I ovo sam ja. I, važno mi je pisati o raljama mog života. Ralje su deo mog života. Uticale su da putujem sa njima kroz svoje godine i da odlučim „Da, podeliću to putovanje sa svetom“. Poslušaću savet moje podrške, jednog mirisnog začina mog života. Moji su tekstovi moje misli, misli na različite teme. Nemam žanr. Ustvari, imam – Život sa raljama. O tome veoma puno znam. Zato pišem. Ne želim zarobljene misli. Slobodne misli, možda nekome pomognu, inspirišu, poguraju napred, podstaknu da razmisli, učini dobro sebi… Kada sebi dobro činiš, dobro se širi oko tebe… Da, ja sam pedagog. I taj momenat boji moje pisanje. Imajte taj momenat u vidu kada vam zasmeta vaspitna nota mojih tekstova. 
Volim svoj život. Volim svoje mirisne začine. Volim svoje čitaoce. Eto, misli uporna moja, zato pišem. 
Ono čega se ja sećam je da sam volela vrtić i da mi je bilo lepo u okruženju dece. Učestvovala sam i na priredbama, dobijala uloge u predstavama, pevala sam i recitovala. Saradnja mojih roditelja i vaspitača je bila tesna i nisam osećala da moje tegobe smetaju drugoj deci. Moji drugari su naučili da mi dodele adekvatnu ulogu u igri, te sam uvek bila ravnopravni učesnik zajedno sa njima. 
Kroz srednju školu, naučena na neravnopravnost uslova u nastavi, pokazala sam zavidno znanje, izborivši se sada već i sama za neke načine komunikacije. Uvidela sam da mi aktivnost na času, javljanje, pomaže da u kraćim odgovorima pokažem koliko znam. Na ovaj način profesori su sticali uverenje o nivou mog znanja i imali potrebnu toleranciju kada su drugi oblici ispitivanja u pitanju. Očeva pogibija usporila je malo moju volju da pokažem svoje kapacitete. Ipak, srednju sam školu završila sa najboljim uspehom. 
.jpg)
.jpg)
Mi i dalje učimo, učimo kroz život „Život me je naučio…“. Život uči sve nas i ne deli diplome. Tu postoji razmena. Razmena kao posledica ili, ako hoćete, rezultat, na primer situacije u kojoj smo se našli, razgovora sa nekim, nečijeg ili našeg postupka… Posledica/rezultat je ono što smo naučili „To mi je za nauk“. Nekada se taj nauk zadrži, dugo, trajno. Nekada samo prođe kroz nas kao kada pokisnemo jer nismo poneli kišobran. Možda pamtimo poslednje pokišnjavanje, ako je bilo skoro, ali ono pre par godina… teško da ćemo se setiti. Jer, nije to bitno za naše dalje funkcionisanje, ništa se tu ne menja, samo – naučili smo da nosimo kišobran kada po nebu slutimo ili saznamo da je moguća kiša. I to je nauk – mali, ali nebitno bitan. .jpg)
Ono što naučimo, ono što postane deo nas, što znamo da upotrebimo kada je prilika za to, to je ZNANJE. To je MOĆ OBRAZOVANJA. Moć znanja je velika onoliko koliko smo u stanju da primenimo naša znanja u svakodnevici, kakve god prilike da naiđu. Vaša obrazovanost postaje deo Vašeg tela, uma, duše. Ona se prepoznaje u pokretima, načinu komunikacije, gestovima, izrazu lica, smehu… Obrazovanje pokazuje mentalni sklop, Vaše emocje, ide uz očekivanja drugih od Vas, pokazuje količinu zrelosti Vaših godina… Spoj formalnog i „život me je naučio“ obrazovanja je neraskidiv. Njihova harmonija je najčešće blagodet za Vas i sve ljude koji sa Vama dolaze u dodir. MOĆ takvog OBRAZOVANJA je PLEMENITA MOĆ. Da Vas pitam: Koliki je uticaj Vaše PLEMENITE MOĆI?
Eto… Vilma Rudolf (Wilma Glodean Rudolph) rođena je početkom drugog svetskog rata, u porodici sa 22 dece. Bila je 20to dete i bolovala je od dečje paralize. Naravno, u tolikoj porodici nije bila dete na koje je usmerena sva pažnja. Imala je sebe. Ljubav prema hodanju nadjačala je sve drugo u njoj. Odlučila je da se bavi sportom. Prohodala je u 12 godini. Prepreke nisu imale šansu. Rušila ih je, nije ih videla dok se ne pojave. Nije razmišljala o njima, nije ih bilo u njenim planovima. Samo neizmerna ljubav prema hodanju, pokretanju nogu. Počela je da se takmiči. Da ispituje sebe. Stigla je do košarkaškog tima u srednjoj školi. Nastavila je, trčala je… Ređali su se uspesi – ljubav je trijumfovala. Olimpijade, medalje, postala je američka atletičarka, trostruka olimpijska pobednica.
Leave a Reply